Od Mitrovca na Tari do Malih Rosa na Luštici

 

Putovali od Mitrovca na Tari do Malih Rosa na Poluostrvu Luštica na ulazu u Boku kotorsku.

Krenuli u 9:20, a stigli oko pola osam uveče. Put od nekih 400km, sa dosta stajanja, uz izvor, Drinu, Ćupriju, ćevape, jezero, kafa i domaći sok od borovnica u fantastičnom restoranu – gostionici Zvonce u Plužinama

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Put nas je vodio preko Višegrada, Goražda, Srbinja, Šćepan polja i obilaznice oko Nikšića do mora kod Risna i dalje do odredišta.Granice prešli bez problema, kroz Bosnu prošli glatko, ćevapi u Višegradu kod Emili su najbolji, u Višegradu našli i divnu knjižaru sa starim knjigama, starim znači još zaostala izadanja iz SFRJ, kupili mušičarenje i Jugoslaviju za 4km, Na Drini ćupriju, džezvu za poklon u Andrićgradu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Najgori deo puta, uzak i sa povremenim rupama je od Srbinja do Šćepan polja. Ako se ne mora ići ovim putem (zbog npr. raftinga Tarom ili odlaska na Durmitor) bolje je preko Trebinja, uz obilazak okoline, i dalje za Risan. Put od Nikšića do Risna je bio savršen i bez gužve. Neko vreme smo pratili šleper koji je jurio 100 na sat. Prestigli ga na uzbrdici. Na trajekt smo ušli vrlo lako tj. mi smo ušli kao poslednji od automobila, posle nas bus i gotovo.

 

Prvi put na Luštici i prvi utisak ’’kud sam ovo krenuo’’?

Na silasku za Lušticu sa puta za Budvu nedostaje cela traka (rekonstrukcija), propuštam one koji idu uzbrdo. Kola parkirana, prolazi između uski, ljudi, žene, deca, psi, kontejneri… Da li smo zeznuli ovih par dana koje smo odvojili za more? Nemamo kud već nastavljamo dalje. Skrećemo na odvajanje za Rose, levo uzbrdo. Prolazimo pored parkiranog hiluxa koji nas je ostavio i odjurio uzbrdo jer zna kuda je krenuo. Mi pažljivo odmeravamo put i skrećemo na jednom odvajanju desno jer mislimo da smo stigli do skretanja za Rose. Provlačimo se kroz put koji je mestimično jedva ostao prohodan od rastinja koje ga je obraslo. Prolazimo pored neke ruševine koja liči na napušteno vojnu građevinu i na kraju izlazimo na isti put sa kog smo skrenuli samo malo niže. Nastavljamo dalje i konačno posle uputstva Zrenjaninca, koji je prolazio, nastavljamo sigurnije sve do table Male Rose. Napisano rukom na tabli, ali znači mnogo. Skrećemo na nasuti put koji mestimično traži pažljivu, sporu vožnju zbog kanala nastalih od kiša. Konačno dolazimo na odredište. Stajemo pored niza stepenica koje se strmo spuštaju ka moru a sa obe strane su načičkane kuće.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
Usledilo seljenje stvari za boravak na moru. Pomoć domaćina je dragocena jer je stepenica mnogo. Soba sa svim potrebnim stvarima, čista. Odmah se spustili do mora da iskoristimo još malo dana što je ostalo. Sunce zašlo, ali more toplo i čisto. Ježevi, morske zvezde, kažu i hobotnice i mali račići koji trče po kamenju. Ne bi bilo loše imati neke papuče za vodu. Obala kamenita. Kupanje, uživanje, opuštanje i zbog ovog smo se borili. Nema gužve i galame tipične za crnogorsko primorje.

 

Konačno znamo zašto smo došli na ovo mesto.

Domaćini su nam obećali mir i čisto more i sve smo to dobili plus ljubaznost i predusretljivost, dobru volju i raspoloženje i naravno za dobrodošlicu lozu i domaću picu (’’mislim jelo’’, što je reklo jedno dete kada je čitalo svoj rad o Italiji).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Male Rose, poluostrvo Luštica. Preko puta Herceg Novi. Sa balkona pogled puca na more i grad preko puta.

Ranije nikad čuo za ovo mesto. Našli ga preko interneta. Dva brata od strica imaju kuću sa pogledom na more i pregršt pozitivne energije kojom odiše i mesto. Na netu piše da posle sezone ostane desetak ljudi. A Male Rose, mesto koje ne postoji (dobili smo nekoliko različitih uputstava koji deo su Male Rose, a koje Rose), bilo bi najbolje da i tako ostane jer dolazeći do njega kroz Krašiće vidi se sudbina malih primorskih mesta sabijenih između mora i stene. Ko dođe videće da ima ludih građevina, kućerina, dvoraca usečenih u brdo, ali uprkos tome mesto još uvek odiše mirom i lepotom). Vredi svaki minut koji smo proveli tamo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Male Rose, koliko mogu da vidim na prvi pogled sa čamca koji nas prevozi u Herceg Novi, su vertikalni nizevi kuća uz koje su izbetonirane stepenice. Ima dosta apartmana za izdavanje, ali nažalost drugi deo godine zvrje prazne. Malo dalje od Malih Rosa su Rose, Forte Rose – restoran, malo naselje sa tri restorana, bez prodavnice. Nekoliko pristaništa i redovna linija sa Herceg Novi. Za dva evra nekoliko puta dnevno prevozi do gužve i prodavnica u Herceg Novom. Kažu i dasvako jutro dolazi kombi oko deset i doveze na put iznad Malih Rosa hleb i ostale potrepštine a ostalo može da se naruči. Ako želiš mir i more ovo je pravo mesto.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Bili u Herceg Novom. Brodom ’’Loro’’ za dva evra u jednom pravcu. Cena za sve što dobiješ prava sitnica,a dobiješ sve moguće informacije o okolini, sedenje na pramcu, dogovor o vremenu povratka i poznanstvo sa čovekom. Kreće u tačno određeno vreme koje ispoštuje i raspoložen je i da nas ostavi na molu bliže Malim Rosama. Put kroz makiju i šumicu je jedan način da se stigne do restorana sa odličnom kafom, hranom i uslugom. Subjektivno jeste ali ljudi su vrlo predusretljivi i prihvatili su nas iz prve. Valjda ovde žive, rade i dolaze malo drugačiji ljudi. Od Malih Rosa do Rosa ima sem morskog puta i puta kroz šumicu i put kojim mogu proći samo dobro istrenirani pojedinci željni avanture i puni snage i volje koje negde zovu i ’’Iron man’’. Taj se put odvaja od prvih kuća najbližih asfaltu, posle skretanja za Male Rose, niz brdo do mora preko stepenica, mnogo stepenica, veoma mnogo stepenica. Nigde nisam video toliko stepenica na gomili.
Tim smo putem išli samo jednom i to noću i zato što nismo znali drugi put. Dok smo se spustili do mora najjednostavnije je reći da sam skoro crko. Dakle crko samo od silaženja i bio sav mokar od znoja (imam bar 20kg viška za moju visinu op.a.). Pomisao na povratak izmamila je izjavu da se ja ovim putem ne vraćam. Posle šetnje uz more, boravka u Forte Rosi, konzumiranja piva i komunikacije sa predusretljivim i raspoloženim konobarom iz Sremskih Karlovaca uputismo se istim putem nazad. Sve je bilo nekako lepše i lakše i bliska prošlost je izgledala tako lepa i ugodna. Posle prvih 50-tak stepenica proradio je Hogar u meni i Helga u mojoj neustrašivoj saputnici i hrabro smo grabili napred. Izbrojao sam oko 373 stepenice,+-10. Nikad ih više nisam video, niti poželeo.