Zaštita prirode

’’Pravo na život, i na slobodan razvoj živih vrsta koje su još uvek zastupljene na zemlji, jedino je pravo koje se može nazvati neotuđivim – iz prostog razloga što nas nestanak bilo koje vrste ostavlja s neispunjivom prazninom u sistemu stvorenog sveta.’’ Klod Levi Stros.
’’Zaštita prirode’’ je sintagma koja izražava svesnost čoveka o nužnosti zaštite sredine u kojoj živi, životne sredine. Zaštita prirode, zaštita životne sredine je nastojanje da se na osnovu naučnih saznanja i razumevanja prirodnih procesa i čovekovog mesta i uticaja koje ima na prirodu, preduzimaju različite mere i postupci u cilju održavanja međusobne ravnoteže. Prirodu ovde razumemo kao jedinstvo živog i neživog sveta na Zemlji, a u pojmu životna sredina je istaknuto prisustvo čoveka u prirodi sa svojim ukupnim delovanjem.
U poslednjih pet decenija naglo raste shvatanje presudne uloge čoveka u globalnom narušavanju ekološke ravnoteže što je imalo za razultat donošenje niza zakona, propisa, konvencija koje su usmerene na ograničavanje i zaustavljanje ljudskog negativnog uticaja na prirodu. Menja se i način čovekovog reagovanja na zagađenje, od saniranja posledica do preventivnog delovanja što postaje i integralni deo programa za zaštitu prirode.

U SR Nemačkoj je 1971. proglašen prvi federalni ekološki program, kojim je zaštita životne sredine izdignuta na nivo prioriteta nacionalne politike i zakonodavstva. Trebao je da ostvari tri glavna cilja:

– da se obezbedi i očuva stanje životne sredine u kojoj će ljudi živeti na zdrav i dostojanstven način;
– da se vazduh, voda, zemljište, biljni i životinjski svet zaštite od štetnih ljudskih radnji i aktivnosti;
– da se otklone svi negativni uticaji i prouzrokovane štete.

Univerzalna deklaracija o pravima čoveka sa novim 31. članom glasi: ”Svako ljudsko biće ima pravo na održavanje ekološke ravnoteže u svojoj životnoj sredini, koju deli sa svim ostalim živim bićima, životinjama i biljkama, čiji opstanak kao jemstvo vlastitog opstanka treba da bude osiguran.” 

Na prvoj sednici UN o životnoj sredini održanoj u Stokholmu 1972. godine doneta je Deklaracija o životnoj sredini u kojoj je navedeno da ”čovek ima osnovno pravo na slobodu, jednakost i adekvatne životne uslove u životnoj sredini čiji kvalitet omogućava dostojan život i blagostanje”.

Kao rezultat menjanja čovekovog stava prema prirodi i shvatanja svog mesta u njoj, a u skladu sa potrebom ekonomskog rasta i korišćenja prirodnoh resursa proizašao je koncept ’’održivog razvoja’’. Koncepcija održivog razvoja je usvojena na Konferenciji o životnoj sredini i razvoju koja je održana u Rio de Žaneiru 1992. godine.

Savremeni svet je već uveliko suočen sa zajedničkom odgovornošću i nužnošću da svoj razvoj uskladi s potrebama ljudi i prirode i sa svešću da se Zemlja mora sačuvati kako za sadašnju generaciju tako i za buduće generacije ljudi. Obaveza današnje generacije da ostavi potomstvu bar onoliko šansi za razvoj koliko ih ona ima proističe iz fundamentalnog principa moralne pravde, a to je da svi ljudi imaju podjednaka prava na najšire osnovne slobode koje ne ugrožavaju slobodu drugih. Sadašnja generacija ima pravo na resurse i zdravu životnu sredinu, ali ne sme ugroziti isto takvo pravo narednim generacijama. (Nacionalna strategija održivog razvoja, 2008.).

Koncept održivog razvoja predstavlja osnovu Prostornog plana Srbije za period 2010-2014-2021. To je utoliko bitnije kad se stavi u kontekst očekivanog privrednog razvoja, započete privatizacije i ulaganja stranog kapitala u korišćenje prirodnih resursa. Planiranje kao osnovni korak u zaštiti prirode je utoliko značajnije kad se imaju u vidu poteškoće koje se javljaju na relaciji ekološki i ekonomski interesi i na saniranju nastalih šteta na područjima zaštićenih prirodnih dobara.