ŠETANJE

Mada je tokom života bio relativno malo poznat, danas se smatra da je Henry David Thoreau
(1817–1862) jedna od centralnih figura američke misli i književnosti. Njegovo najpoznatije delo, Valden ili
Život u šumi (Walden; or, Life in the Woods, 1854) ostaje upečatljivo, ali ipak neostvareno zalaganje za
jednostavnost i promišljenost u svakodnevnom životu; ono i dalje pleni ljude koji su svesni razlika između
ideala i stvarnosti u kulturi okrenutoj ka materijalnom.
Želim da kažem nešto o prirodi, o apsolutnoj slobodi i divljini koja se razlikuje od građanske
slobode i kulture – želim da sagledam čoveka kao stanovnika prirode, kao nekoga ko je njen neraskidivi
deo, a ne kao člana društva. Želim da ponudim jedan upečatljiv prikaz i da na taj način skrenem pažnju na
tu temu, jer postoji dovoljno zagovornika civilizacije: ministri, školski odbori, i svako od vas će se već
pobrinuti za to.
Tokom života sreo sam samo jednu ili dve osobe koje su razumele umetnost šetanja, to jest
odlaska u šetnju – koje su imale, da se tako izrazim, talenat za sauntering1: ta reč se vrlo lepo može
povezati sa pričom o „besposlenim ljudima koji su se u srednjem veku kretali zemljom i tražili milostinju,
govoreći da idu ’à la Sainte Terre’ u Svetu zemlju; deca bi za njima vikala, „Evo ide jedan Sainte-Terrer,
„Saunterer” – putnik u Svetu zemlju. Oni koji su se šetali, ali nisu išli ka Svetoj zemlji, mada su to tvrdili,
zaista su bili samo besposličari i skitnice; ali oni koji su tamo zaista išli jesu „saunterers” u pravom smislu
te reči, onako kako je ja shvatam. Međutim, neki tu reč izvode iz izraza sans terre, bez zemlje ili doma, što,
u stvari, znači nemati određen dom, već se osećati svugde kao kod kuće. Jer to je tajna uspešne šetnje
(„sauntering”) . Onaj ko sve vreme mirno sedi u kući možda je veća lutalica od svih; ali šetač („saunterer”),
u pravom smislu te reči, nije nimalo veća skitnica od krivudave reke koja sve vreme neumorno traži
najkraći put do mora. Ali ja više volim prvi način izvođenja, pošto je zaista i najverovatniji. Jer svaka šetnja
je neka vrsta krstaškog pohoda na koji nas poziva pustinjak u nama, zahtevajući da krenemo i ponovo
preuzmemo tu Svetu zemlju iz ruku nevernika.
Tačno je da smo danas samo malodušni krstaši, uključujući i šetače, jer ne preduzimamo smele,
trajne poduhvate. Naše ekspedicije su samo kratke ture i mi se uveče vraćamo starom ognjištu od kojeg
smo krenuli. Polovinu šetnje provedemo prateći vlastite stope. Možda bi trebalo da pođemo u vrlo kratku
šetnju puni avanturističkog duha, bez namere da se vratimo – spremni da svojim udaljenim kraljevstvima
pošaljemo natrag samo svoja balsamovana srca kao relikvije. Ako ste spremni da ostavite oca i majku,
brata i sestru, ženu, decu i prijatelje, da ih više nikada ne vidite, – ako ste isplatili svoje dugove, sačinili
testament, doveli u red svoje poslove i ako ste slobodan čovek, tada ste spremni za šetnju.